Godine 1999, imao sam sa Instruktorima turneju po Australiji, a gost na koncertima bio je Bora sa blokom Čorbinih pesama. Sada je na mene bio red da uzvratim uslugu i gostujem Čorbi na turneji po Australiji sa blokom svojih pesama. Garancije za australijske vize su kasnile, stigle su na sam dan polaska. Da bismo uspeli i da dobijemo vize i da stignemo na avion, Bora je sa bendom čekao u ambasadi, a ja sam otišao na aerodrom da sve pripremim za polazak. Vize su bile u pasošima kada je JAT-ov avion trebao da poleti. Jedva smo uspeli, zahvaljujući ljubaznosti zemaljskog i letačkog osoblja, da uđemo u avion posle svih rokova. Zbog opšte frke, svi smo zaboravili da ponesemo masu stvari, uključujući i lovu. Posle dvadesetčetiri sata leta, sleteli smo u Pert. Bilo je, po njihovom vremenu, tri sata ujutru. Na aerodromu nije bilo ni traga od našeg organizatora turneje. Niko nas nije sačekao. Dok su Bora i Miša bezuspešno pokušali da stupe u kontakt sa organizatorom, ja sam izašao iz aerodromske zgrade da popušim cigaru. Dok sam pušio, kroz glavu mi je prolazila samo jedna misao: a šta sada, u tri p.m. Začuo sam iza sebe glas: “E, ćao Bajaga, otkud ti ovde?” Bio je to, kako se kasnije ispostavilo, glas spasa. Prepoznali su me neki naši taksisti, Crnogorci. Odmah sam ih izgrlio i poveo ih na piće. Onda je naišao Bora i ispričao im naše probleme, a oni su preuzeli stvar u svoje ruke. Odveli su nas na klopu i smestili u obližnji motel. Ujutru su došli po nas i odveli nas na piće i doručak. Kada se naš menadžer pojavio tog popodneva sa obrazloženjem da nas je očekivao dan kasnije (!?), pozvali smo naše taksiste da im vratimo lovu i da im se odužimo. Za pare nisu hteli da čuju. Uzeli su samo karte za koncert na koji su došli sa porodicama.