Bilo je to u Švajcarkoj, u nekom klubu u Cirihu. Klub je bio krcat. Gazda nam je jedva pronašao slobodan sto da se malo osvežimo. Krenuli smo prema stolu. Kada sam pošao da sednem, video sam krajičkom oka kako mi Vicko sklanja stolicu, ali već je bilo kasno, tresnuo sam o patos koliko sam bio težak i dugačak. U tom momentu, svi su nas pogledali i, verovatno, pomislili: “Šta je ovima, šta izvode”. Brzo sam ustao i počeo da vičem na Vicka: “Jesi li ti normalan, šta to radiš, budalo, mogao sam glavu da razbijem”. Vicko me je zapanjeno gledao i zbunjeno odgovorio: “Jao, izvini Džile, konobar mi je rekao da pomerim stolicu da bi on mogao da prođe s pićem.” Hteo sam u tom momentu da ga zadavim, ali sam se nekako umirio i suzdržao. Cela situacija mi je bila jako sumnjiva i dan-danas nisam siguran da li je bilo baš tako kako je Vicko rekao, jer je gužva bila velika. Od tada, kada sedamo za neki sto, ja uvek prvo pogledam da li je Vicko u blizini i, ako nije, mirno sednem u stolicu.