Posle neke rok-manifestacije u Sarajevu, žurili smo za Beograd jer smo sutradan imali zakazano gostovanje na beogradskoj televiziji. Iscrpljeni, mamurni i pripiti, nekako smo dobauljali do stanice i u zadnjem momentu uskočili u voz. Kada smo se malo sredili, konstatovali smo da nam nedostaje jedan član benda. Ispostavilo se da je to Miša, kod koga su, da zlo bude veće, bile vozne karte. Rastrčali smo se po celom vozu, ali ga nigde nije bilo. Polako smo se mirili sa činjenicom da nije uspeo da uđe u voz. Došao je kondukter i mi smo kupili nove karte. Taman kad smo se namestili i spremili da malo odremamo, ugledali smo zajapurenog Mišu koji je stajao sa gitarom na stanici u koju je voz upravo ulazio. Brzo sam otvorio prozor i dozvao ga. Kada nam se pridružio, kroz smeh je počeo da nam objašnjava šta se dogodilo: ''Uskočio sam u voz ne gledajući gde ste vi. Natrčao sam u jednom kupeu na kolege iz Parnog valjka, smestio se kod njih i počeo da ćaskam sa njima. Sve je bilo O.K, dok me u jednom momentu Aki nije pitao: ''Čuj Miša, a što putujete za Zagreb, je l' snimate neku televiziju?'' Čim je pomenuo Zagreb, meni su se noge odsekle a kroz glavu mi je u sekundi prošlo da sam ušao u pogrešan voz. Skočio sam, zgrabio gitaru i u panici otrčao do konduktera koji mi je objasnio da, na sreću, mogu da siđem na prvoj stanici i pređem u voz za Beograd.'' U momentu, svi smo prasnuli u smeh, a Miša je zamišljeno dodao: “Šta li su pomislili momci iz Parnog valjka gledajući me zabezeknuto kako, usred prijatnog ćaskanja, istrčavam iz voza na nekoj totalno bezveznoj stanici?”