Krajem godine, išli smo za Švajcarsku da sviramo u klubu Don Pako u Cirihu. Padao je krupan sneg. Već pri samom sletanju na ciriški aerodrom imali smo problema. Avion je kružio iznad aerodroma dok su čistili pistu od snega i leda. Kada smo sleteli, te večeri smo prespavali u hotelu i sutradan otišli u klub u kome smo trebali da sviramo. Bubnjeva nigde nije bilo. Upitao sam organizatora: “Izvinite, a gde su bubnjevi?”. On mi je odgovorio: “Evo su ovde”, i pokazao mi jednu malu klavijaturu u kojoj su bili semplovani zvuci bubnjeva. Počeo je da mi objašnjava: “Evo, ovde ti je bas-bubanj, ovde doboš, ovde kontra, ovde su ti timpani, a ovde činele”. Nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Pomislio sam - da li je ovaj čovek ikada u životu bio na rok-koncertu? Pokušao sam da se izvučem rečenicom: “Ali, ja ovo nikada nisam radio”. Na to mi je on odgovorio: “Ma, 'ajde, ne zajebavaj, prošle nedelje je Raša Đelmaš sa Yu grupom odsvirao ceo koncert tipkajući tu klavijaturu, a ti se buniš“. Tako mi je začepio usta. Pomislio sam - E. kada je mogao Raša, vala, moći ću i ja. Tiho sam promrmljao: Pa, ovaj, dobro, onda u redu. Kada sam u garderobi rekao bendu šta se dešava, svi su popadali u nesvest od smeha, a Vlada je rekao: “E, baš će biti veselo”. Krenula je svirka. U publici nikome ništa nije smetalo, svi su igrali i pevali kao da je sve u potpunom redu. Udarajući prstima u onu klavijaturicu, gledao sam svuda oko sebe i tražio skrivenu kameru. To je to, mislio sam, ne postoji drugo objašnjenje.