Pokojni Aca Popović, jedan od naših najvećih dramskih pisaca, dao je svoj, tada novi komad “Tamna je noć” Kult teatru. Bili smo stari prijatelji, pa je Aca želeo da napravim obradu pesme “Tamna je noć”, ruskog šlagera u izvođenju izvesnog Marka Bernesa. Pročitam komad, otkinem, čujem pesmu, naježim se. Onda mi Aca objasni nešto u vezi s tom pesmom. To je bila kultna kompozicija za Ruse i za narode pod ruskim uticajem posleratnih godina. Danas bismo to zvali monster-hit. Mark Bernes je imao status poluboga. Kada bi izašao na ulicu, ljudi bi ga okružili na distanci i gledali sa ljubavlju i poštovanjem. Tada sam odlučio da ne prevodim originalni tekst, nego da napravim tamnu noć koja još traje nad ovim našim nesrećnim podnebljem. Odrežao sam je, otplakao i pomalo otpevao. Pričao mi je Minja, direktor Kult teatra, Acin i moj zajednički prijatelj, da su, kada je traku doneo na probu, glumci plakali. Nekako baš u to vreme, zaputim se za Knin, u kome su bili zavedeni policijski čas i prohibicija. Sedimo tako u zaključanom i zatamnjenom kafiću, vlasnik, Bagzi i ja, pijuckamo i pričamo. Knin spava, odmara se, sutra se ratuje. Kad, odjednom, neko lupa na vrata. Gazda kaže: “Opet oni pijani Rusi, pobegli iz kasarne, hoće da piju”. Dvoumi se da l’ da ih pusti. “Puštaj braću!”, komandujem. Gazda otključa i, stvarno, dva prava žedna Rusa banuše unutra. Pili smo i pričali, a prevodilac nam nije bio potreban. Sve smo se dobro razumeli, osim što ja nikako nisam mogao da shvatim zašto su tu. Dobro, nas i Rusa trista miliona, braća smo i tako to, pravoslavlje... Ipak su ostavili svoje najmilije i došli u neku nedođiju, koja je udaljena hiljadu svetlosnih godina, da ginu sa Srbima. Kada smo se dobro podnapili, setim se da sam poneo kasetu. I, desi se ono najgore što je moglo da se desi... Samoubilački potez, kobna neopreznost. Pustim je. Prvo se skamenili i nisu mogli da veruju. Onda smo počeli da plačemo. U momentu sam shvatio zašto su oni tu. Onda smo izašli u noć i otišli u materinu...