Krajem 2000 godine, bilo je predviđeno da sviramo u Kanadi i Americi. S obzirom da su se tada u Americi održavali predsednički izbori, režim izdavanja viza za ulazak u SAD bio je rigorozniji i sporiji nego obično, pa smo sedam dana proveli u Vankuveru čekajući. Bora i Miša su to vreme provodili sa nekim svojim drugarima dok smo se Džindžer, Vlada i ja družili sa organizatorima koji su nam pokazivali Vankuver. Tom prilikom, dobili smo od njih za uspomenu po paket vankuverskog dimljenog lososa. Pošto se kraj izbora nije video, rešili smo da se vratimo i američki deo turneje održimo sledeće godine. Sve vreme, u avionu, na putu za Beograd, pričali smo o tome kako će ko da spremi svog lososa. Ja i Vlada smo bili za obične varijante kao što su špageti sa lososom, paradajzom i limunom, ili lazanje sa lososom i spanaćem, dok je Džindžeru mašta otišla mnogo dalje. On je od nekog svog prijatelja čuo da je losos najbolji u kokosovom mleku, a da je specijalitet avokado sa supom od dimljenog lososa. Međutim, kada smo sleteli na beogradski aerodrom i otišli po prtljag, videli smo da je Džindžerova torba otvarana i da mu je neko zdipio lososa. Odmah sam prokomentarisao: “Izgleda da će neko da jede dimljenog a neko zdimljenog lososa. Džile, izgleda da će tebi biti potreban recept za zdimljenog lososa”. Na kraju, pošto je bio mnogo ljut, nisam imao srca pa sam ga pozvao na testeninu sa lososom i limunom.